Fjodor Mihailovič Dostojevski nije samo jedan od najpoznatijih i najčitanijih pisaca u svetu, već je i pravoslavni mislislac koji nastavlja da utiče na svoje čitaoce i upoznaje ih sa dubokim hrišćanskim učenjem. Povodom 200 - godišnjice od njegovog rođenja, koja je obeležena u novembru 2021., prenosimo intervju sa Oskarom Mauricijem, diplomcem Filozofskog fakulteta Vasko de Kiroga u Meksiku, koji je, jednom otkrivši Dostojevskog, postao istraživač njegov rada i pravosalvni hrišćanin.
Da, diplomirao sam filozofiju na Fakultetu Vasko de Kiroga, ali na žalost naš univerzitetski program nije izučavao Dostojevskog, niti bilo kog drugog ruskog filozofa - Kirejevskog, Solovjeva, Berđajeva. Studijski programi naših univerziteta izučavaju autore sličnih razmišljanja - Kjerkegora, de Unamuna, Marsela. A s obzirom na filozofski, psihološki i religiozni sadržaj dela Dostojevskog, verujem da bi njegovo izučavanje bilo veoma korisno za naše studente.
Od svih knjiga koje sam pročitao najviše mi se dopala knjiga "Braća Karamazovi."
Ako se dobro sećam, prvi put sam čuo za Dostojevskog kada sam bio na prvoj godini fakulteta. Čitao sam knjigu "O tragičnom osećanju života" koju je napisao Migel de Unamuno, i u njegovoj knjizi našao sam odeljak gde delo "Braća Karamazovi" on naziva najvećom hrišćanskom dramom. Iste godine sam otišao na Međunarodni sajam knjiga u Gvadalahari, gde sam se toga setio i pronašao tu istu knjigu. Dok sam se udubljivao u čitanje iste, nisam mogao da se ne složim sa Migelom de Unamunom: od svih knjiga koje sam ikada pročitao, ona me je najviše dirnula. Ova knjiga me je potstakla da proučavam Dostojevskog i da preispitujem hrišćanstvo, do želje da se temeljno upoznam sa hrišćanskom mišlju na osnovu primarnih izvora.
- Kada ste se upoznali sa veoma složenom i dramatičnom biografijom Dostojevskog, šta Vas je najviše impresioniralo?
Nesumnjivo, najupečatljivija je epizoda kada Dostojevski dobija pomilovanje od samog cara Aleksandra II pre pogubljenja. Od tog trenutka Dostojevski započinje svoj preporod i kao čovek i kao hrišćanin. Ovaj proces je završen u logoru za prinudni rad, gde su ga patnja i stalno čitanje Jevandjelja primorali kako kaže apostol Pavle "da se obuče u novoga čoveka". Celokupno iskustvo stečeno tokom ovog perioda - od ukidanja smrtne kazne do oslobođenja od prinudnog rada - za mene je najšokantinje u njegovoj biografiji, i nisam jedini koji tako razmišlja. Ovo iskustvo, više od bilo kog drugog, objašnjava svu dubinu, oštrinu i mudrost koja je svojstvena delu Dostojevskog.
-Koje je za Vas najznačajnije delo Dostojevskog, koji Vam je najomiljeniji od njegovih junaka, i koji Vam je njegov najomiljeniji citat?
Moj omiljeni citat našao sam u romanu "Braća Karamazovi." To je bila prva knjiga Dostojevskog koju sam pročitao, a kasnije je postala i moja omiljena. Glasi ovako: "Ovde, đavo se bori sa Bogom, a bojno polje su srca ljudi." Ako me sećanje ne vara, ove reči izrekao je Dmitrij Karamazov. Ova fraza sadrži veoma duboku mudrost, koja potiče od učenja svetih otaca Crkve. Oni nas neprestano podsećaju na unutrašnju borbu koju moramo da vodimo protiv iskušenja da bismo pobedili i dozvolili da nas Božija blagodat ispuni i vodi. Đavo uvek želi naše pogubljenje. Bog uvek želi naše spasenje, a u središtu smo mi i naša sloboda. I spisi svetih otaca i dela Dostojevskog mogu nam dati neophodna sredstva da iz ove duhovne borbe izađemo kao pobednici.
Govoriću o mom omiljenom junaku, fokusiraću se na Aljošu Karamazova. Iako, naravno postoje i drugi junaci koji mi se dopadaju: starac Zosima, princ Miškin, Sonja Marmeladova, pa čak i takav negativan lik kao što je Nikolaj Stavrogin. Ali upravo je preko Aljoše Karamazova Dostojevski opisao najvažnije jevanđeljske osobine - neverovatnu skromnost i jednostavnost, sposobnost da voli i ne osuđuje i najpodlijeg i najgrubljeg čoveka. S moje tačke gledišta, u ovom liku, Dostojevski kao da je sakupio sve osobine koje, uz Božiju pomoć, pomažu čoveku da zlo pobedi.
U razumevanju duhovnog sadržaja dela Dostojevskog, bliska su mi tumačenja Mihaila Dunajeva.
- Dostojevski je jedan od glavnih pisaca - filozofa svetske književnosti. Koji filozofski problemi kojih se on dotakao Vama lično izgledaju najvažniji?
Činjenica je da su dela Dostojevskog filozofska. Iako nije pisao filozofske rasprave, njegovi likovi su komunicirali značajna filozofska razmišljanja. Dela Dostojevskog mogu se pripisati posebnom književnom žanru "filozofskoj književnosti." Svoje misli je stavljao u književnu formu, zadržavajući filozofsku dubinu sadržaja. I moram reći da prostrani dijalozi njegovih likova imaju veću dubinu od dugačkih spisa nekih filozofa.
Dela Dostojevskog obrađuju mnoge filozofske probleme: postojanje Boga, postojanje zla, odnos pojednica i društva, i mnoge druge probleme. Ali voleo bih da naglasim jedan najvažniji - problem slobode. Skoro sam čitao delo "Teologija i književnost" koje je napisao Georgij Florovski. Pročitao sam da je Dostojevski rešavao upravo problem slobode celog svog života. Kroz istoriju filozovske misli, problem slobode dobijao je različita tumačenja. Prateći hrišćanski koncept, izražavao je ideju da je svaki čovek slobodan, budući da je stvoren po liku i podobiju Božijem. Time je razrešavao paradokse koje su iznosili njegovi savremenici - materijalisti i socijalisti, koji su tvrdili da se svo zlo društva može objasniti neredom u društvu, da je zločinac žrtva tog poremćaja, i da je njegov zločin opravdani i prirodni protest protiv takvog društva. Dostojevski je imao sasvim drugačije, hrišćansko shvatanje slobode, pa je oštro kritikovao takvo opravdavanja zla.
- Da li je hripšćanski sadržaj dela Dostojevskog relevantan danas? Kakav je hrišćanski uticaj on imao na Vas lično?
- Ovo je zaista veoma složeno pitanje na koje bih mogao odgovoriti opširno, ali pokušaću da budem kratak.
Vera, naravno uvek dolazi od Boga. Ali u mom slučaju moguće je reći da je Bog iskorstio Dostojevskog da dođe do mene - buntovnog i tvrdoglavog mladića kakav sam bio u to vreme. Sve prepreke koje su me, kako se činilo, odvajale od vere, zbrisalo je prvobitno, pravo hrišćanstvo koje je opisao ovaj ruski pisac. Dostojevskom dugujem ovaj brzi prelazak iz konfuzije u istinsko uverenje da je istina u hrišćanstvu - i od tog trenutka moj život se podelio na pre i posle, dobio je smisao. Pošto je Dostojevski bio pravoslavac, a ja se nikada nisam povezao sa svojim rimokatoličkim korenima, i nikada nisam razmatrao protestanizam, odlučio sam da dam Pravoslavlju šansu, i počeo sam da učim što je više bilo moguće o njemu. Božanska blagodat me je dovela do moje istinite Pravosalvne Crkve, a Dostojevski i njegova dela poslužili su kao most ka pravoslavnom hrišćanstvu. Prijateljima često govorim: toliko sam ozbiljno shvatio dela Dostojevskog da sam postao pravoslavac. Iako svoje obraćenje dugujem pre svega Bogu, moram priznati da je Dostojevski u tome odigrao veoma važnu ulogu.
Želim da proučim svima, koji se zanimaju za delo i ličnost Dostojevskog, da se potrude i uče o Pravoslavlju, bez čega jednostavno neće moći da upoznaju svu dubinu književnog nasleđa ovog pisca. Sasvim nedavno, na predstavljanju svoje knjige "Jevanđelje Dostojevskog," mitropolit Ilarion (Alfejev) je rekao da se ideja Pravoslavlja jasno izražava u delima Dostojevskog, da svetska popularnost Dostojevskog služi kao pomoć u širenju Pravoslavlja. Lično ovakvu vrstu misonarenja smatram veoma bitnim, pa pokušavam da nešto slično uradim i za Latinsku Ameriku, gde ljudi mnogo znaju o Dostojevskom, ali malo njih zna o pravoslavnom hrišćanstu koje je Dostojevski ispovedao.
